Понављам по хиљадити пут:
”Љубав и доброта ће спасити овај свијет.
Добро треба чинити упркос свему.
Са љубављу већ треба балансирати.
Треба пронаћи мјеру.
Мој нос је крив.
И на десној обрви имам ожиљак због којег ми десна обрва
никада није лијепа.
Коса ми је спаљена.
Од силних проналажења адекватне боје која ће се слагати
са срцем и мислима.
На десној страни главе имам и зализак,који ми никада не
дозвољава да направим фризуру,онакву какву ја желим.
Ваљда нисам хтјела да изађем из мајчине утробе,па су ме
доктори вукли.
Ето,још тада сам нешто предосјетила о овом свијету.
Руке су ми константно дебеле,колико год да се трудим
смршати.
И још безброј (не)битних ствари којима сам се залуђивала
и (бес)потребно оптерећивала.
А сад?
Трудила сам се да научим да волим себе.И волим
себе,заиста.
Себе са свим фалингама и несавршеностима.
У том мору несавршености,пронашла сам океан
савршености.
И криви нос,и дебеле руке,и ожиљак на обрви.
Све оно што ми је Бог дао.
Све оно чиме ме наградио,а ја тражим мане.
Не!
Та пракса се више не примјењује.
Јер,важно је вољети своје тијело.
И научити, његовати га.
Бити у добром односу са њим.
У доброј организацији.
Чист рачун,дуга љубав,је л’ се тако бјеше каже?
Nadja Dabetic
Ја не умијем друкчије.
Признајем да не умијем.
Кажу да сам сувише осјетљива за овај свијет.
И да је погрешно што тражим добро у људима.
И смисао у свему.
То сам ја.
serbisch jugoslawien poezija srpski balkan lyrik jugoslavija